– Osta­ci džun­glom pre­kri­ve­nog „iz­gu­blje­nog gra­da” ko­je su pri­je ne­ko­li­ko vje­ko­va na­pu­sti­li pri­pad­ni­ci mi­ste­ri­o­zne ci­vi­li­za­ci­je i o ko­me se pri­po­vi­je­da­ju pri­če da je od zla­ta i na­se­ljen „maj­mu­no­li­kom dje­com”, pro­na­đe­ni su u ki­šnim šu­ma­ma Hon­du­ra­sa.
Tim ame­rič­kih i ar­he­o­lo­ga iz Hon­du­ra­sa, uz po­moć ne­ka­da­šnjih pri­pad­ni­ka bri­tan­skih spe­ci­jal­nih sna­ga, tra­gao je za le­gen­dar­nim Bi­je­lim gra­dom po­zna­tim i kao „Grad bo­ga Maj­mu­na” ko­ji go­li­ca ma­štu za­pad­nih avan­tu­ri­sta još od 16. vi­je­ka i vre­me­na kon­kvi­sta­do­ra, pi­še Te­le­graf.
Grad je bio dom ne­po­zna­tog na­ro­da ko­ji je ži­vio pri­je hi­lja­du go­di­na i po­tom ne­stao bez tra­ga. Za raz­li­ku od Ma­ja, o ovoj pre­ko­lum­bov­skoj kul­tu­ri se to­li­ko ma­lo zna da čak ne­ma ni ime.
Ot­kri­će gra­da ob­ja­vlje­no je u li­stu Na­ci­o­nal­na ge­o­gra­fi­ja ko­ji je po­slao no­vi­na­ra i fo­to­gra­fa na eks­pe­di­ci­ju.
Ar­he­o­lo­zi su pro­u­ča­va­li i ma­pi­ra­li do­li­ne, pla­ni­ne i bre­žulj­ke u du­bi­na­ma ki­šnih šu­ma Hon­du­ra­sa u po­tra­zi za pi­ra­mi­da­ma i gra­dom, pi­še list.
Ot­kri­li su i iz­van­red­nu gru­pu ka­me­nih skulp­tu­ra ko­je su vje­ko­vi­ma le­ža­le ne­tak­nu­te i do­ku­men­to­va­li ih, ali su ih osta­vi­li u gra­du.
– Ovo po­ka­zu­je da i da­nas, u 21. vi­je­ku, ima to­li­ko to­ga što mo­že­mo da ot­kri­je­mo o na­šem svi­je­tu – re­kao je vo­đa ti­ma, ar­he­o­log Kri­sto­fer Fi­šer.
– Ne­tak­nu­ta pri­ro­da na­la­zi­šta je je­din­stve­na i ako bu­de sa­ču­va­no i pro­u­če­no ka­ko tre­ba mo­že da nam pru­ži mno­go po­da­ta­ka o lju­di­ma ko­ji su tu ži­vje­li – re­kao je on Te­le­gra­fu.
Grad se na­la­zi du­bo­ko u re­gi­o­nu Mo­ski­ta, pro­stra­noj i go­to­vo ne­na­se­lje­noj obla­sti sa mo­čva­ra­ma, ri­je­ka­ma i pla­ni­na­ma. Arhe­o­lo­zi su uz po­moć biv­ših spe­ci­ja­la­ca he­li­kop­te­rom sti­gli do zo­ne gdje su vje­ro­va­li da se na­la­zi grad a po­tom na­sta­vi­li pje­ške.
Oblast u ko­joj je Be­li grad na­la­zi se na pu­tu kri­jum­ča­ra dro­ge. Eks­pe­di­ci­ja je od­re­di­la okvir­no mje­sto gdje se na­la­zi grad na osno­vu sni­ma­ka iz va­zdu­ha ra­đe­nih 2012. uz po­moć naj­sa­vre­me­ni­je la­ser­ske teh­no­lo­gi­je ko­ja je omo­gu­ći­la ma­pi­ra­nje tla kroz gu­sto ra­sti­nje.
Tim je, pi­še bri­tan­ski list, pro­na­šao 52 pred­me­ta na tlu i oči­gled­no je da ih je mno­go vi­še is­pod ze­mlje, vje­ro­vat­no u grob­ni­ca­ma. Pro­na­đe­na su ce­re­mo­ni­jal­na sje­di­šta, iz­gra­vi­ra­ne po­su­de ukra­še­ne zmi­ja­ma i le­ši­na­ri­ma.
Naj­u­pe­ča­tlji­vi­ja je gla­va „čo­vje­ka ja­gu­a­ra”, ša­ma­na u tran­su za ko­ju se vje­ru­je da po­ti­če iz pe­ri­o­da 1000. do 1400. go­di­ne.
Za­pad­ni avan­tu­ri­sti i is­tra­ži­va­či v­je­ko­vi­ma su tra­ga­li džun­glom u po­tra­zi za ru­še­vi­na­ma gra­da. Lo­kal­no sta­nov­ni­štvo o ovom mje­stu pri­ča pri­če kao o ra­ju na ze­mlji i gra­du od zla­ta.
Te­o­dor Mor­de, ame­rič­ki avan­tu­ri­sta naj­vje­ro­vat­ni­je je pro­na­šao grad 1940., ali je pre­mi­nuo a da ni­je ot­krio lo­ka­ci­ju. On je u svo­jim bi­lje­ška­ma opi­sao grad sa ogrom­nim bo­žan­stvom u ob­li­ku maj­mu­na, a lo­kal­na ple­me­na pri­ča­la su o sta­nov­ni­ci­ma ko­ji su po­la dje­ca a po­la maj­mu­ni.
Tač­nu lo­ka­ci­ju gra­da Fi­šer i nje­gov tim ni­je­su že­lje­li da ot­kri­ju iz stra­ha da ne bu­de po­ha­ran, ali ka­žu da ve­ću opa­snost od pljač­ka­ša pred­sta­vlja­ju ran­če­ri ko­ji kr­če šu­mu i sti­gli su na sve­ga de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od lo­ka­ci­je.
– Da iz­gu­bi­mo ovo glo­bal­no eko­lo­ško i kul­tur­no na­sle­đe zbog ham­bur­ge­ra je ne­što sa či­me ne mo­gu da se po­mi­rim – re­kao je Fi­šer.
(Tan­jug)